Oni ne plaćaju svoje račune, oni ne toče benzin, oni ne stoje u redu u pošti da plate info-stan. Oni stanuju u tuđim kućama. Žive na tuđ račun. I piju Coca-Colu od 16 dinara u skupštinskoj kantini. Oni nemaju pojma gde žive. I mi nismo savremenici s tim ljudima.
Ovako je prije sedam godina, u “Utisku nedelje”, govorio srpski glumac, reditelj i profesor Radoslav Rale Milenković. U razgovoru za Oslobođenje kaže da je i danas sve isto. Političari, kaže Milenković, rade svoje, a običan svijet radi svoje.
– Mi pokušavamo da preživimo u nekom sistemu vrednosti i čestitosti, sačuvani od svih zala i onog čime nas potkupljuju. Pokušavamo da opstanemo golim životom, a oni i dalje rade svoje. To raslojavanje je, ako ga je uopšte moguće stepenovati, sve veće. Mi se više ni u čemu ne dodirujemo. Nismo u istom vremenu, nismo u istom sistemu vrednosti, nismo u istom moralu, nismo u istoj estetici. Dva smo sveta različita.
Kada je počelo to raslojavanje?
To ja ne znam, to mora da kaže neki ozbiljan politikolog. Složeno je to pitanje. Nemam problem s onim što oni imaju, nisam zavidan, ali imam problem sa bezdušnošću ove politike. Bezdušnost je krenula 2000. godine padom Miloševića. Milošević je bar simulirao neku socijalnu brigu, odnosno neku osetljivost prema narodu, prema običnom svetu. Ta bezdušnost je 2000. godine uspostavljena kao definitivna logika sveta sa nekoliko mantri i floskula koje su same po sebi nakazne.
Mi smo dozvolili da nam prostor potpuno ispuni tržišna ekonomija, održivost, osuđenost da zarađujemo. Onog časa kada je dozvoljen privatni univerzitet, kada nije ukinut onaj privatni univerzitet iz vremena Miloševića, kada je profitabilnost postala osnovni kriterijum i kada na tenderima nužno pobeđuju najjeftiniji, a ne najbolji, kada je sve počelo da se računa i kada smo shvatili da od rada i dalje neće moći da se živi te kada su se razbojnici dokopali kase, tog časa je sve krenulo nizbrdo. Mi smo zapravo napušteni, odstranjeni, sklonjeni siromašni rođaci.
Govorili ste da na ovim prostorima učitelj ne može da živi od svije plate, a treba da uči djecu. Da li je i dalje tako?
I dalje je tako. I dalje učitelj ne može da živi od svoje plate. Ništa se nije promenilo. Naprotiv. Mi smo u deklarativnom procvatu, ali to nije to. Davno sam rekao: Partija koja zna da napravi da spremačica od svoje plate vodi decu na letovanje, to je partija. Ostali su svi gramzivi prevaranti. I to je tako.
I pre sam pozivao političare da žive sa prosečnom platom. Ironija sudbine je u tome da je Vučić bio poslanik u Skupštini Srbije koji je pokušao da pokaže kako može da se živi od prosečne plate. I posle trećeg ili šestog dana je odustao. Priznao je da ne može.
Kako Vam iz Srbije izgledaju BiH, Banja Luka, Sarajevo?
Nemam šire uvide. Poznajem uzak krug ljudi. Ovde sam sa određenim “zadatkom” – vodim klasu na Akademiji umetnosti Univerziteta u Banjoj Luci i to mi je čast i velika radost. Volim Banju Luku, ali tek je sada upoznajem. Čist je i organizovan grad.
Najveća vrednost svakog grada su ljudi, a ljudi su ovde dobri. Ako je moj utisak uopšte važan, ljudi su ovde mnogo smireniji, u mirnijem su ritmu, ali nisu lišeni energije i strasti. Mi u Beogradu smo izbezumljeni. Mnogo psujem. Ne vodim računa i onda me stid zbog toga. Ovde ljudi psuju samo kad treba, a ja psujem i kad ne treba.
Da li je taj stid mjera ljudskosti?
Bez stida bismo bili babuni koji se pare kad i gde stignu. Stid je uslov čovečnosti.
Da li je rijaliti naša nova stvarnost?
Rijaliti je biznis svetskih razmera. Rijaliti je kod nas postao mejnstrim na nacionalnoj televiziji i on formira javno mnjenje. To se vrlo lako da rešiti stručnim i odgovornim regulatornim telom. Happy je prijavljena kao dečja televizija i kao takva je dobila frekvenciju. I sada im niko ne zamera zbog droge, prostakluka, pornografije. To je samo dokaz koliko je društvo razoreno. Problem je što je to učinjeno javnim dobrom. Nisam u stanju da sprečim da se moje i naše javno dobro koristi u takvim bljuvotinama.
Da li ste razočarani ili zgađeni?
Ne mogu da kažem da sam se razočarao. Više sam zgađen. Da bih se razočarao, morao bih da priznam da sam nešto očekivao od ovih ljudi, a nisam očekivao ništa. Meni je trećeg dana nakon promena 2000. godine sve bilo jasno i providno. Vrlo brzo je postalo jasno da su na sceni otimačina i pljačka. Demokratija i izbori su alibi za njihove poslove. Sve su uzurpirali. Svet to ne zanima, svet to toleriše. Valjda je američki ambasador video kako žena privodi one koji glasaju. Ako sam ja video, video je i on, ali nikoga nije briga za nas.
Ne možemo to da rešimo izborima, jer izbori su farsa. Izbora nema. Davno sam imao ideju da svi izađemo sa terena. Kad nema fer uslova, treba da se izađe sa utakmice. Pa neka igraju sami. Nije u pitanju minutaža, nego metastaza koja ždere svako zdravo tkivo. Voleo bih da vidim šta bi se desilo da niko ne izađe na izbore. Oni sve imaju, a onda dovedu 250 budaletina i neznalica. A pošto ja mislim da to nisu najbolji predstavnici Srbije, onda smatram da im treba dati sve. To je filozofsko rešenje. Sve im treba dati. Da vidimo šta će da rade kad ih niko ne ometa.
Plaši li Vas to što ste jedan od najupornijih kritičara u Srbiji?
Ne plaši me, ali me čini tužnim. Ako sam ja merilo neke slobode i hrabrosti, to je tužno. Mislim da ima mnogo pametnijih i rečitijih ljudi.
Da li je kultura jedino oružje u borbi protiv političkog primitivizma?
Nemamo čime drugim da se branimo.
Ali, možemo li?
Moramo. Nema veze da li dobijamo. Simović u “Boju na Kosovu” kaže: “Ja ne odlučujem da li ću ići u bitku po tome kolika je sila koja mi preti, nego po tome koliku svetinju branim”. Moram Kočićem, Shakespeareom, Andrićem. Nemam čime drugo nego duhom. Imam velike šanse da dobijem, jer oni za to ne mare. Mi tu bitku moramo da vodimo sredstvima koja imamo i koja su naša. Ne prilaze oni pozorištima, bibliotekama, galerijama.
Imaš 150 miliona evra i treba da zaposliš 1.500 ljudi. Napraviš 30 institucija kulture i zaposliš ih. Bili bi tu galeristi, kustosi, profesori. Mi ćemo uskoro da rokćemo. Poumiraće kustosi, a arheolozi će da rade u kol-centrima. Sreća pa znaju engleski.
Moje pozvanje su Šekspir i Kočić i ja moram s njima. I ja nemam drugog sagovornika da me teši svojim stradanjem osim Kočića. Možda nećemo šetati po Beču, ali ćemo šetati Beogradom. Doduše, ne znamo kako će se naše senke ponašati.
Šta je Vaša veća strast – gluma, režija ili pedagoški rad?
Ne mogu to da stepenujem. Ja sam srećan čovek. Strast su mi i jedno i drugo i treće. Predajem neke predmete na Akademiji u Novom Sadu, ali prvi put sam u situaciji da vodim klasu od početka. Sad sam u prilici da sagradim svoju kuću. Imao sam deset meseci da se spremim, da vidim s koje strane duvaju vetrovi i da kuću postavim kako treba. Zaista sam se potrudio da pripremim program za koji verujem da je dobar i da je u dosluhu sa vremenom.
Vaši studenti će za desetak godina možda govoriti kako su upravo vama najzahvalniji što su postali dobri ljudi i glumci. Kome ste vi zahvalni?
Zahvalan sam mnogim ljudima. Bati Stojkoviću, Milošu Žutiću, Peri Kvrgiću. Ali, bez ikakve sumnje najviše sam zahvalan svom profesoru Branku Pleši. Njemu sam dužan zauvek i taj dug moram da vratim kroz one koje učim. Moram da budem dostojan onoga što je meni moj profesor dao. Da budem i strog i pravedan i pažljiv.
Koliko Vam nedostaju svi oni koji su otišli?
Sve sam svesniji smrtnosti. Svi moji najbliži su umrli. Polako su me te smrti primirile. Neophodno je da za života učiniš i da si ono što si ostavio drugima. Što bi rekao Zmaj: Da budeš makar mali svetlucavi grob. Da u toj množini svetlih grobova na koje se svi osvrćemo budemo jedna humka. Da nam se ne završi trajanje samo u tome da budemo hrana za crve, već da ostavimo nešto što pripada duhu i duši.
oslobođenje
