Jedan sin je poginuo, drugi jedva ostao živ, priča Gordana Novaković iz Sitneša kraj Srpca. Njen život je, kaže, teška borba. Muž joj je davno umro, ima dva sina koja isto teško žive pa i nemogu da pripomognu.

''Pet godina živim ovako. Šećer imam, za srce trebam aparate, ležim, ne mogu, kičma mi oštećena i ne čujem. Od kad ne čujete? Od kad su mi javili da su moji sinovi nastradali u saobraćaju”, rekla je Gordana Novaković.

Svakog trenutka čekam da mi se kuća sruši, kroz suze govori. Najgore je zimi. Tad prozore zašuška ćebadima koliko može, a komšije, kad imaju vremena, dođu da zapale vatru. Ni ljeti nije bolje. Kuća je puna zmija pa Gordana spava napolju. Zahvalna je komšijama koji joj donesu hranu i povremeno nešto novca, da kupi lijekove. Primanja, već dugo, nema.

“Osamnaest godina ne dobijam ništa. Ni socijalnu pomoć? Ništa, ništa. Samo preko socijalnog dobijam insulin, dajem sama sebi. Ležim i dođe doktor ovde kući, traži 30 maraka. Ja kažem nemam i onda komšije nekad dadnu”, priča Gordana.

Da mi nije njih, ne znam šta bih, žali se Gordana. Preko njive živi Radosava, najdraža Gordanina komšinica.

“Skuvam, imam unučad, pošaljem po njima, oni odnesu. Sad baš neke piliće čistim, pošaljem da ona sebi kad može očisti. I tako, skuvam joj kad mogu šta”, kaže Radosava Gudalović.

Gordana kaže da je tražila pomoć u mnogim institucijama, ali da je dobila samo obećanja. Ipak, nada se. Ali i strahuje da tu istu pomoć, ako je neko nekad i odobri, neće dočekati.

(ATV)